Pola stoljeća ‘Saloona’: Zagrebački ‘veteran’ kultnog kluba prisjetio se kako je sve počelo…

0
856
Facebook

Bila je 1970. godina… Bila je veljača. Bil je 13ti. Bil je petak. Bil je inventivni urednik Plavog Vjesnika ujedno direktor košarkaškog kluba “Lokomotiva”Pero Zlatar. Bila su dva dubrovačka fakina, Vlaho Srezović i Albert Papo. I otvoren je “Saloon” Plavog Vjesnika kojem je kuma bila velika glumica Ana Karić. Sve ostalo je urbana, ali doista urbana legenda.
“Saloon” je bil, a motri još i bude, mesto gde su zagrebačke cure i dečki, a posebno stariji gelipteri, dolazili uživati u druženju.

Dečki na ulazu – nova vrsta bogova!

Doći do “Saloona” nije bilo sam tak. Moral si odraditi neki staž po drugim mestima. Jednostavno, nije se, bar u mom slučaju, šikalo, da ti prvi izlaz bude na Tuškancu. Stažiralo se po “Lapidariju”, “Big Benu”, SCu… Trebal si malo odrast da bi bil pripušten u taj svet, na čijem ulazu su stajali Vuk i Trut. Ak te nisu šmekali, ak si bil bahat, nepristojan, neuredan, nisi mogel ući. Ni karta ti ni pomogla. Kad si prošel tu predselekciju, trebal si dost vremena čekati na garderobi da bi predal kaput, jaknu. To je bila nova vrsta bogova. Ak si se sprijateljil z njima ili bil privilegiran da imaš prijatelja koji tam radi, bil si faca. Uvek se našel neko ko je komadima ponudil da bu im stavil robu na garederobu.

Potom je slijedio uspon u taj čudesni svet. Kak si se penjal, glazba je bila sve glasnija, muving veći. Nekad kad bi došel oko desetke i bil među zadnjima koji bi uspeli ući, jer je prostor već bil krcat, skočil bi u reku ljudi i gibal se s masom prvi krug, blesavo dižući ruku i pozdravljajući poznate, nadajući se da buš uspel iskočiti na sledećoj stanici kak bi dohvatil svoj red na šanku. Naravno celo vreme bi fingiral neki kul ples, pravil se frajer i škical ‘lijepe žene’ koje prolaze. Ili ti prolaziš mimo njih. Tak sve jedno. Vreme je prolazilo zgusnuto, pokušaval si sve to staviti u slou moušn i usprkos fizici praviti se da sve traje duže.

Kako smo postali veterani Saloona

Odlazak u “Saloon” također je imao neku svoju dramaturgiju. Moj frend Zoran Kurepa, sada vrhunski doktor u USA, našli bi se puni uzbuđenja kod stepki koje su iz našeg naselja išle na Vončininu pa u Vlašku. Ako bi tu subotu, jer prvo dok smo bili srednjoškolci, izlazili smo prek vikenda, igrala “Cibona”, prvo smo išli na tekmu. Seli bi na tresku, otišli do Doma Sportova ak je bil nekakav derbi, Zvezda, Partizan, Jugoplastika, Bosna. Tam bi izderali grlo i zatim otišli u ‘Purger’ na pizzu i čašu mlijeka, to je onda bila fora! Kad smo bili gotovi, jurnuli bi na prvi tramvaj koji je išel prema Frankopanskoj i trkom kroz Dežmanov pred blagajnu “Saloona”! Kasnije, postali smo veterani, postali smo frendovi sa svima koji su radili tam, rekel bi, kućni ljubimci. I ne bum ‘sral’, imponiralo mi je. Volil sam taj vonj tepiha natopljenog prolivenim alkoholom, zvuk kada su dečki za šankom otvarali kolu ili pivu, pozdrave ‘bok stari kak si, kaj ima’!

Sad već dugo ni bilo ničeg. “Saloon” je prošel raspad Juge, preživel rat i zamro u miru. No, taj plam gradskog mesta za lepi provod, taj nosač dobrog zvuka i leglo novih bendova i žive svirke, tinjao je unutar razvalina starog “Saloona”. Večeras bu se slavilo pol stoleća njegovog otvaranja. Valjda bumo razgorili tu vatru ponovno! Za neke nove klince, za neke nove Zagrepčane! “Saloon” sretno i fala ti za sve lepe uspomene, a bilo bi lepo i za nove!